Štrajkovi glađu kao oblik otpora turskoj državnoj tiraniji, ponovo su u centru pažnje od kako su zatvorenici počeli da koriste ovaj metod kako bi vršili pritisak na opresivni aparat tokom razmatranja njihovih zahteva, uključujući pravo na pravično suđenje.

U poslednjih nekoliko nedelja troje ljudi je umrlo, dok je diktatorska vladavina predsednika Redžepa Tajip Erdogana optužena za bezobzirno nepoštovanje ljudskog života.

Slučaj Ibrahima Gokčeka, bas gitariste grupe Yorum, doneo je međunarodnu osudu nakon njegove smrti, posle skoro godinu dana od štrajka glađu. Policija je napala njegovu sahranu, otela njegovo telo i povela ga na dvanaestosatno putovanje, od Istanbula do centralnog anadolijskog grada Kajserija.

Tamo je njegov grob bio napadnut od strane fašista, tzv. Sivih vukova, koji su pretili da će iskopati i spaliti njegovo mrtvo telo – zastrašujuća pretnja potpomognuta Erdoganovim vladajućim koalicionim partnerima, Stranke nacionalnog pokreta (MHP).

Pre Gokčeve smrti, pevačica grupe Yorum, Helin Bolek preminula je nakon 288 dana bez hrane, dok je Musafa Kočak takođe preminuo u aprilu, nakon štrajka glađu, zbog zahteva za pravično suđenje. Svo troje optuženi su za članstvo u zabranjenoj Revolucionarnoj narodnooslobodilačkoj partiji (DHKP/C) – marksističko – lenjinističkoj organizaciji, koja je smatrana za terorističku, od strane turske države.

Dva advokata iz Narodne kancelarije za pravo (CHD), Ebru Timtik i Ajtač Unsal takođe štrajkuju glađu, zarad prava na pošteno suđenje. Oni su bili deo grupe od 19 advokata, koji su u martu zatvoreni nakon visikopolitizovanog suđenja.

Sulejman Sojlu, zamenik predsednika vladajuće stranke AKP i aktuelni ministar unutrašnjih poslova, insistirali su da su optuženi “stub DHKP/C”-a i da je njihovo zatvaranje pomoglo u neutralizaciji organizacije.

Ali, advokatske asocijacije, grupe za zaštitu ljudskih prava i političke partije kažu da je suđenje bilo montirano, а optuženi su u zatvoru na osnovu lažnih dokaza anonimih izvora i državnih doušnika.

Ajtač Unsal napisao je pismo u kojem iznosi svoju priču i objašnjava zašto se odlučio na štrajk glađu.

“I am sending this letter to you
Without adding anything
But my heart”

— Nazim Hikmet

Zdravo,

Kako ste? Želeo sam da vam pričam o sebi. Mislio sam da bi voleli da znate nešto o advokatu koji je stupio u štrajk glađu. Ova priča objašnjava razloge zbog kojih advokat korača ka smrti. Ali zapravo, ova priča je priča o svima nama.

Jedini sam sin iz familije državnih službenika iz Anadolije, kao i njihovo jedino dete. Moja majka je iz Acıpayama provincija Denizli, a moj otac je iz Kozana, provincija Adana. Ali ja sam rođen u Antakaji, a moja dadilja je bila arapkinja. Sin sam majke koja je sudija.

Takođe, od malih nogu sam prepoznavao nepravdu. Čak i u nižim razredima škole, razlike su mi se urezale u pamćenje. Moj otac je bio inženjer šumarstva. Mnogo puta smo boravili u barakama koje su pripadale Direkciji za šume.

Bio sam veoma mlad kada sam živeo u Antakiji (Antakya). Životi ljudi bili su izloženi preda mnom. S vremena na vreme, mlada devojka po imenu Zeliha dolazila je da me čuva, u kući u kojoj smo odsedali. Zarađivala je novac pazeći me i pomažući mojoj majci. Bila je ćerka siromašne porodice Nusayri.

Pričala je turski, sa prelepim arapskim naglaskom. Zeliha, koja još nije iskusila život, učila je o životu uporedo sa mnom. A ja sam bio svedok njenog siromaštva, gledao sam kako je morala da nosi staru odeću moje majke.

U istoj zgradi sa nama boravio je sin šumarskog radnika. Zvao se Mustafa. Imao je godina kao i ja, ali mi nismo bili isti. Zbog toga, jer ja nisam mogao ići napolje sam, ali Mustafa je bio na ulici. Ja sam imao tricikl, a Mustafa je trčao kamenitim ulicama. Bosonog. Mustafa je uvek gladan, za razliku od mene. Svedočio sam gladi četvorodišnjaka ili petogodišnjaka koji trči bosonog , kamenitim ulicama. Tada sam naučio po prvi put da redovno delim svoja kuvana jaja sa njim.

Naše sledeće odredište bio je Bajramič (Bayramiç), mali i šarmantan kvart u Čanakaleu. Bajramič je bio raj domovine. Baš kao i Antakija, bio je bogatstvo Anadolije. Romi i Turci živeli su zajedno. Ovde je takođe bila mlada devojka koja je brinula o meni i pomagala u čišćenju kuće. Ovog puta njeno ime je bilo Berna. Sada, ona nije bila Nuayri već Romkinja. Ali to je bilo isto siromaštvo i isti posao.

Ovog puta, moj drugar je bio Ismail, sin turske sunitske islamističke porodice. Imao sam i druge prijatelje koje sam često posećivao. Radnici koji su radili u Šumskom preduzeću, postavljali su roštilje pored svojih skloništa na pauzama za ručak i pravili “smrdljivu ribu” (“shit fish”). Ljudi iz Čanakalea nazvali su sardine ovako, jer su bile spremane bez čišćenja.

Naravno, jednom kada bih osetio da je roštilj upaljen, počeo bih hodati naokolo kao mačak ispred mesare. Oni bi me primetili i odmah pozvali da dođem. Nakon nekog vremena postao sam član ove skromne roštiljske zabave. Naučio sam se prirodnosti, iskrenosti, toplini među tim ljudima.

Nakon Čanakalea, pošli smo ka unutrašnjosti Egeja. Bili smo u Ušaku. Sad sam krenuo u osnovnu školu. U osnovnoj školi sam lično doživeo naklonost prema deci birokrata, državnih službenika, poput nas.

Moj najbolji drug Javuz koji je bio iz Konje, bio je dete radnika. Većinu škole činila su radnička deca i deca poljoprivrednika. Mi smo bili isti kao oni, ali nismo bili slični jedni drugima.

Imao sam druga po imenu Mehmed, koji je išao u drugo odeljenje. Njegova (školska) kecelja bila je zakrpljena. Okovratnik njegove košulje izgledao je kao okovratnik devojčice – učenice. S obzirom da nije mogao dobiti džeparac od svoje porodice, nije mogao ni kupiti đevrek za vreme odmora. Kada sam to video, plakao sam pred majkom kada sam se vratio kući. A onda sam pitao: „Zašto? Zašto je on takav?“ Takve se stvari nisu dešavale u bajkovitim pričama Omera Sejfetina (turski pisac) koje mi je čitala majka. Moja mati je pokušavala da mi objasni i savetovala me je: „Možeš kupiti i đevrek i ajran.“ (tursko piće,mlečno; prim.prev.)

Jednoga dana, jedna školska bitanga počela je da ponižava i uznemirava Mehmeda. Poludeo sam. Bacio sam ga na zemlju i počeo da ga udaram. Bilo je to kao da sam tražio pravdu zbog svega što je Mehmet prošao. Nisam se zaustavljao, istresao sam svoj bes. Jedva su ga mogli odvući od mene.

Tada me je učiteljica izvela pred razred i pitala šta sam učinio. “Zašto si to uradio?”, učiteljica je zapitala. “Jer je on moj brat”, rekao sam. Učiteljica je znala da sam bio jedinac, pa je bila šokirana.

“Pa dakle, da li je njegovo ime Mehmed Unsal?“ pitala je. Bio sam toliko tvrdoglav te je učiteljica zvala moju majku i insistirala: „Da li Ajtač ima brata?“ Što se mene tiče, imao sam ga! On je bio moj brat.

Zatim smo otišli u Izmir, gde sam ostao do univerziteta. Razlike u razredu u Izmiru bile su izraženije nego što sam ikada mogao zamisliti. Srednja škola u koju sam išao bila je kompleksna. Bilo je dece iz imućnih porodica, ali je to uglavnom bilo mesto gde su se školovala deca iz siromašnih porodica. Dok nisam krenuo u srednju školu, moji najbolji prijatelji u Izmiru su bila deca portira zgrade.

Stalno sam bio kod njih u kući, a oni su često bili u našoj kući. Uvek sam se osećao ugodnije tamo, sa radnicima, sa ljudima. Bio sam poražen strogim primitivnim individualizmom i neiskrenošću među bogatašima. To sam iskusio mnogo puta u srednjoj školi.

Podizan sam u turskoj sunitskoj porodici. Uticaj Partije nacionalnog pokreta (MHP) bio je snažan u Kozanu, naročito sa očeve strane. Otac moje majke, moj deda bio je pristalica (bivšeg predsednika) Sulejmana Demirela. Ja nisam politička osoba i nisam znao ništa van te stvarnosti, ali doživeo sam incident u srednjoj školi, što me je nateralo da počnem da sve preispitujem.

Imao sam druga iz razreda, po imenu Jusuf – bio je Kurd iz Mardina. Nastavnik istorije rekao je Jusufu da ustane. „Reci mi, Jusufe, da li si ti Arapin? Da li si Kurd? Ili si Turčin?“, pitao je nastavnik. Kada je Jusuf rekao: “Ja sam Kurd“, nastavnik je rekao: “Pao si kod mene!“

Bio sam šokiran. O čemu se radilo? Tada sam se suočio sa stvarnošću naše zemlje. Suočio sam se sa realnošću svojih prijatelja koji su boravili u (studentskom) domu, koji su morali svakog dana da pešače kilometrima do škole, jer nisu imali dovoljno novca, zbog čega su spavali na časovima. Video sam to u stvarnosti porodica koje su pokušavale da prežive na jednoj plati, jedući testeninu ili pirinač svakoga dana.

Kada sam otišao u Ankaru da studiram na univerzitetu, većina studenata pravnog fakulteta su bila deca dobrostojećih porodica. Oni su bili izolovani od stvarnih životnih iskustava naroda. Njihovi životi, prioriteti i problemi bili su drugačiji .

Nije mi bilo ugodno i nisam bio srećan. Navikao sam na povezanost sa ljudima koji su bili otvoreni, iskreni, topli, koji su znali da se smeju, bili su tu kao podrška u teškim vremenima. Tražio sam Zelihu, Mustafu, Bernu, Ismaila, Mehmeda, Javuza, Jusufa. Imao sam osećaj da su iznenada nestali.

Tada sam saznao za Narodnu kancelariju za ljudska prava i shvatio da su oni zapravo, svuda.Oni su milioni. Ponovo sam ih našao. Otkrio sam ih u otporu Cansel Malatayali, u kome sam učestvovao.

Prepoznao sam ih u radnicima iz Kazove.Video sam ih u rudarima rudnika Kinikli. Pronašao sam ih u Didemi, mojoj dragoj suprugi, advokatici Narodne advokatske kancelarije.

Nakon što sam ih ponovo našao, više ih nikada nisam napuštao. Braniti ženu čije su bebe ostala siročad nakon Some (rudarska katastrofa iz 2014. g. u kojoj je poginula 301. osoba), roditelje koji nisu imali cipele na nogama, a sarahanjivali su svoju decu u blato Ermeneka (grad zapadne Anadolije), bilo je kao braniti Mehmeda u osnovnoj školi, braniti Berkin Elvana, Hasan Ferit Gedika, Dilek Dogana, Sila Abalaya. Nikada više nisam napustio ranjive.
Proživeo sam najsrećnija vremena svog života braneći svoj narod. Braneći život i narod, upoznao sam i život i ljude. U detinjstvu, učio sam život od Zelihe, Mustafe, Mehmeda i radnika. Narodna advokatska kancelarija naučila me je stvarnom životu.

Radnici iz Kinklija, radnici iz Kazove, Cansel Malatyalı, Turkan Albajrak, TAYAD članovi koji pružaju otpor (članovi grupe za podršku zatvorenicima), oslobođeni zatvorenici, revolucionari, moji klijenti kojih ima previše da bih sve imenovao, moja žena, moja ljubav, Didem, naučila me je kako zapravo treba živeti. Lojalnost, solidarnost, podrška, ljubav, poverenje – duboko su usađeni u meni. I mogu reći “živeo sam”, sa velikom lakoćom.

Sada me prisiljavaju da sve to prekinem. Kažu – ne možeš braniti radnike, seljake, narod iz Anadolije. Govore da ne mogu biti advokat u Narodnoj advokatskoj kancelariji. Oni kažu da ne mogu videti Didem u narednih 10 i po godina. Pokušavaju da me udalje od naroda, zemlje, moje ljubavi, moje profesije.

Ali ovo nisu beznačajne stvari od kojih možeš tek tako odustati. Nije jednostavno reći: ”Pa, ne može se tu više ništa učiniti”. Nikada se neću odreći mog naroda, Anadolije, onih koji su me učili životu, koji su me načinili čovekom, svojim trudom. Umreću, ali neću odustati.

Ovo je priča o mom putovanju. Mustafa (Kočak) … živi i danas. Mehmed, koji nema novca za đevrek je Ibrahim Gokček koji je umro, a bio je težak manje od 30 kilograma.

I ja sam bio njihova porodica od njihovog detinjstva. I ja sam bio njihov zastupnik od svog detinjstva. Umreću, ali neću se prestati boriti za njih!

Aytaç Ünsal,

Član Narodne advokatske kancelarije

Pisma podrške se mogu slati na adresu: Aytac Unsal, No 1 F-Type Prison, Burhaniye, Balikesir, Turkey kao i za: Ebru Timtik, Silivri Prison, Istanbul, Turkey.

Peticija je pokrenuta kao podrška za njihove zahteve za pravedno suđjenje. U znak solidarnosti sa turskim političkim zatvorenicima, možete slati svoja imena, profesiju i lokaciju na email: savunmayaozgurluk@gmail.com.

Prevod (Translation) : Partizansk